Radna grupa Ujedinjenih nacija (RGUN) za pitanje ljudskih prava i transnacionalnih korporacija i drugih preduzeća posetila je Srbiju oktobra 2025. i izrazila ozbiljne zabrinutosti zbog loše primene zakona u velikim projektima, poput rudarskih i infrastrukturnih, što je navela u svom skorom izveštaju Report of the Working Group on the issue of human rights and transnational corporations and other business enterprises. Glavni problemi koje je identifikovala su nedostatak nadzora, korupcija, nepostojanje nezavisnog sudstva i izostavljanje lokalnih zajednica iz donošenja odluka.
Zbog oskudnosti prostora, u ovom prilogu biće obrađene samo najvažnije preporuke i zaključci (Poglavlje IX) u nadi da će relevantne institucije Srbije sa dužnom pažnjom pročitati originalni dokument i primeniti preporuke.
Poglavlje IX ne predstavlja diplomatski neutralan rezime, već ozbiljnu institucionalnu dijagnozu Srbije u oblasti poslovanja i ljudskih prava. Jezik RGUN jeste uzdržan, ali sadržaj zaključaka nije blag. Iza formulacija o „slaboj primeni propisa“, „nedovoljnom nadzoru“, „neadekvatnim sankcijama“ i „ograničenom pristupu pravdi“ stoji mnogo teža ocena: država u velikim investicionim projektima često dopušta da politički i ekonomski prioriteti potisnu zakon, zaštitu stanovništva i odgovornost kompanija.
Zabrinjavajući obrazac poslovanja, a ne izolovane administrativne greške
Problem Srbije nije nedostatak propisa. RGUN zaključuje da se svrha tih propisa poništava slabim sprovođenjem, nedovoljnim nadzorom, sporim pravosuđem i sankcijama (kaznama) koje nisu odvraćajuće. To znači da pravni sistem postoji na papiru, ali uopšte ne funkcioniše pouzdano kada treba kontrolisati ekonomski ili politički privilegovane projekte.
Kada međunarodno telo preporuči da preduzeće ne sme da radi bez dozvole i da obustavi rad pri prekoračenju emisija štetnih materija, elementarni mehanizmi pravne države već su zakazali
Takvo ponašanje države posebno pogađa rudarski sektor i upravljanje projektima kompanija Srbija Ziđin koper i Srbija Ziđin majning. Ziđin nije imenovan u svakoj završnoj preporuci, ali njihov sadržaj je očigledno oblikovan nalazima iz Bora, Majdanpeka i Krivelja. Preporuke o obaveznim dozvolama, obustavljanju nezakonitog rada, nezavisnom monitoringu, procenama uticaja na zdravlje, eksproprijaciji, preseljenju i odvraćajućim kaznama nisu apstraktne. One predstavljaju neposredan odgovor na konkretne nepravilnosti koje je RGUN konstatovala tokom posete rudarskim područjima.
U odnosu na Ziđin, najoštriji opravdani zaključak jeste da izveštaj ne opisuje izolovane administrativne greške, već obrazac poslovanja u kojem se aktivnosti šire brže nego što ih pravni i institucionalni sistem kontroliše ili, čak, odobri. RGUN tvrdi da je proširenje topionice (TIR) započeto pre odobravanja studije o proceni uticaja, da se poslovalo bez integrisane dozvole, da su zahtevi za pojedine upotrebne dozvole odbijeni (od strane državnih institucija) zbog nepotpune dokumentacije i da je inspekcija naložila zaustavljanje određenih aktivnosti u Krivelju.
Nedostatak podataka kao deo institucionalnih propusta
Istovremeno je registrovan nedostatak ažurnih državnih podataka, nezavisnog monitoringa i pouzdane procene posledica po zdravlje stanovništva. Zato završna preporuka da se rad bez važećih dozvola obustavi ne predstavlja rutinsku tehničku meru, već implicitno priznanje da država do sada nije dosledno primenjivala sopstvene zabrane niti ograničenja.
Posebno je ozbiljna preporuka RGUN što se od države traži da obezbedi „strogu primenu“ propisa, bez izuzetaka i odlaganja. Takva formulacija pokazuje da RGUN smatra da su izuzeci, tolerisanje i odlaganje postali deo prakse. Drugim rečima, preporuka ne govori samo šta bi ubuduće trebalo raditi, već posredno ocenjuje da je sadašnje postupanje bilo nedovoljno, selektivno ili neefikasno.
Kada međunarodno telo nađe za shodno da posebno preporuči da preduzeće ne sme da radi bez dozvole, da se rad mora zaustaviti pri prekoračenju emisija štetnih gasova i materija, i da kazne moraju biti dovoljno visoke da odvraćaju od ponovljenih propusta, to znači da su elementarni mehanizmi pravne države već zakazali. Takva poruka je znatno teža nego što njen diplomatski jezik na prvi pogled pokazuje.
Izveštaj ne pripisuje svu odgovornost samo Ziđinu. Kompanija ima samostalnu obavezu da poštuje ljudska prava, bez obzira na slabost države. Ali, država ima primarnu obavezu da spreči štetu, kontroliše poslovanje, sankcioniše povrede i zaštiti svoje stanovništvo.
Zbog ekonomske snage, tehničkih kapaciteta i političkog značaja Ziđina, u Boru je nastao regulatorni disbalans, a u takvoj neravnoteži moći rizike u najvećoj meri snosi stanovništvo Srbije
Problem nije samo u tome što kompanija eventualno nije pribavila sve dozvole ili što su podaci o emisiji gasova i zagađenju okoline nedovoljno transparentni. Veći problem je što su državni organi dopuštali da takvo stanje traje, dok su se proizvodnja, kapaciteti i prostorni zahvati širili. Sve to uprkos stalnim prigovorima stanovništva, pa i samog predsednika Srbije (prekomerno zagađenje arsenom).
Zato se može zaključiti da je u Boru nastao regulatorni disbalans: kompanija raspolaže ekonomskom snagom, tehničkim kapacitetom i političkim značajem, dok lokalne zajednice raspolažu ograničenim informacijama, sporim pravnim lekovima i nedovoljno efikasnom institucionalnom zaštitom. Takav odnos nije partnerski razvoj, već neravnoteža moći u kojoj rizike u najvećoj meri snosi stanovništvo Srbije.
Jedan od najtežih delova zaključaka odnosi se na zdravlje ljudi u rudarskim područjima. Radna grupa UN zahteva nezavisne procene uticaja na zdravlje, kontinuirani monitoring, skrining i podršku ugroženom stanovništvu. Ovo je važno zato što država ne može istovremeno tvrditi da nema dovoljno dokaza o zdravstvenim posledicama i odbijati da obezbedi sistem koji bi te dokaze pouzdano prikupio.
U takvoj situaciji nedostatak podataka nije neutralna okolnost. On postaje deo institucionalnog propusta. Ako nema redovnih toksikoloških analiza, epidemioloških studija, dostupnih podataka o teškim metalima i nezavisnog praćenja, država ne može verodostojno tvrditi da su rizici pod kontrolom, ako to tvrdi.
Prisilno preseljenje stanovništva ne sme se svesti samo na pitanje naknade
Posebno zabrinjava činjenica da se investicije u novu tehnologiju i smanjenje pojedinih emisija, poput sumpor-dioksida, mogu isticati kao dokaz napretka, dok istovremeno nema dovoljno transparentnosti o arsenu, kadmijumu, olovu, vodi, zemljištu i kumulativnom zdravstvenom opterećenju. Poboljšanje jednog parametra ne može služiti kao zamena za celovitu procenu uticaja.
Preporuke o zemljištu, eksproprijaciji i preseljenju neposredno su povezane sa Kriveljem. Radna grupa traži da se zaustave eksproprijacija, prevremeni ulazak u posed i prinudno raseljavanje dok se ne ispune sve pravne garancije. To je izuzetno ozbiljna preporuka. Njena suština je da država ne sme koristiti institut javnog interesa kao opšti instrument za olakšavanje privatnog rudarskog širenja.
Radna grupa UN dovodi u pitanje legitimnost modela u kojem se Ekspo 2027, kao projekat od nacionalnog značaja, izdvaja iz redovnog sistema javnih nabavki, planiranja, izgradnje i nadzora
Javni interes mora biti konkretno obrazložen, proporcionalan, pravno proverljiv i praćen pravičnom i blagovremenom naknadom. Ako se stanovništvo stavlja pred svršen čin, ako se pregovori vode u uslovima neravnopravnosti ili ako se preseljenje planira bez pune saglasnosti i učešća zajednice, takav postupak može biti formalan po spoljašnjem obliku, ali suštinski nepravičan.
U Krivelju se ne radi samo o tržišnoj vrednosti kuća i zemlje. U pitanju su zajednica, groblje, kulturne ustanove, porodična istorija i identitet. Zato svođenje preseljenja na pitanje naknade predstavlja neprihvatljivo sužavanje ljudskih prava na imovinsko pitanje.
Preporuke državi da povuče poseban pravni režim za Ekspo 2027
Kad je u pitanju projekat Ekspo 2027, RGUN je zaključila da je država posebnim pravnim režimom sama ograničila primenu redovnih pravila. Preporuka UN da se poseban pravni okvir za Ekspo povuče ili izmeni predstavlja jednu od najtežih političko-pravnih poruka u celom izveštaju.
Radna grupa time ne tvrdi samo da postoje pojedinačne nepravilnosti u nabavkama. Ona dovodi u pitanje legitimnost modela u kojem se projekat od nacionalnog značaja izdvaja iz redovnog sistema javnih nabavki, planiranja, izgradnje i nadzora. Izveštaj navodi da su omogućene nabavke bez konkurentnog postupka, da je značajan broj poslova imao samo jednog ponuđača i da nije uspostavljen nezavisan nadzor nad korišćenjem javnih sredstava. Takva kombinacija nije samo tehnički nedostatak. Ona stvara okruženje visokog rizika za netransparentnost, neracionalno trošenje, pogodovanje i korupciju.
Najozbiljniji zaključak jeste da je kod Ekspa 2027 izuzeće od redovnih pravila postalo deo samog pravnog dizajna projekta. To znači da se problem ne može rešiti samo boljom praksom službenika ili dodatnim izveštavanjem. Potrebno je promeniti ili ukinuti pravni okvir koji proizvodi netransparentnost.
Država ne može uverljivo isticati nacionalni značaj Ekspa kao opravdanje. Što je projekat skuplji, politički važniji i vremenski zahtevniji, to potreba za transparentnošću mora biti veća. Nacionalni značaj ne umanjuje potrebu za kontrolom; on je pojačava.
Na kraju, poglavlje IX zaslužuje da bude čitano strože nego što sugeriše njegov diplomatski stil. Njegova stvarna poruka nije da bi Srbija trebalo samo da „unapredi“ sistem. Poruka je da postojeći sistem u velikim investicionim projektima nije pružio pouzdanu zaštitu građanima, životnoj sredini i javnim sredstvima.
Država ne sme koristiti institut javnog interesa kao opšti instrument za olakšavanje privatnog rudarskog širenja. Javni interes mora biti konkretno obrazložen, proporcionalan, pravno proverljiv i praćen pravičnom i blagovremenom naknadom
U slučaju Ziđina, RGUN ukazuje na model u kojem su proizvodnja i prostorno širenje išli ispred dozvola, nezavisne kontrole, zdravstvenog monitoringa i pravične zaštite zemljišnih prava. U slučaju Ekspa 2027, država nije samo slabo primenila zakon, već je posebnim zakonom stvorila sistem izuzeća od redovnih zaštitnih mehanizama.
U zaključku, Srbija nije suočena sa manjkom propisa, već sa manjkom političke volje i institucionalne spremnosti da se propisi jednako primenjuju i onda kada ograničavaju velike investitore i projekte koje vlast smatra strateškim.
Dok se rad bez potpunih dozvola faktički toleriše, dok nezavisni podaci kasne ili izostaju, dok su kazne jeftinije od poštovanja zakona i dok se za velike projekte stvaraju posebni režimi, ne može se govoriti o održivom razvoju u punom značenju tog pojma. Može se govoriti samo o ubrzanom razvoju čije društvene, zdravstvene i pravne troškove snose građani, dok se korist i moć odlučivanja koncentrišu kod države i investitora.
Članovi Akademijskog odbora SANU „Životna sredina“:
Autorski tekst za Radar zajedničko je delo svih članova Akademijskog odbora SANU „Životna sredina“, čiji je predsednik akademik Bogdan Šolaja, a potpredsednik dopisni član SANU Željko Tomanović. Uz njih članovi Odbora su akademici Slobodan Vukosavić, Velimir Radmilović i Tanja Ćirković Veličković, a saradnici Petar Bulat, Dragana Đorđević, Veljko Dimitrijević, Željko Kamberović, Jagoš Raičević, Ljiljana Tomović, Sreten Đorđević, Imre Krizmanić, Zoran Stevanović, Ratko Ristić, Aleksandar Popović, Branimir Grgur, Vera Dondur, Dmitar Lakušić, Jelena Mutić i Dragica Brkić.
